Synopsis
„Ponekad mislim da sam opsednuta životom i ljudima. Svet nije lep zbog onoga što je u njemu večno lepo i što nepromenljivo stoji nasuprot naših raspoloženja; lepotu sveta čine ljudi, oni uspeli i oni izuzetni. To sam najpre otkrila slučajno, u času zbunjenosti i usamljenosti, kada sam umesto bekstva izabrala traženje. Posle je došla svesna želja da takve ljude sretnem, neki su mi sami dolazili na put.
Saznala sam i to da postoji jedna klasa ljudi, čvrsto povezana istim težnjama i shvatanjima, iako podeljena nacionalnostima, čak i rasama. Oni prolaze mimo nas i žive među nama, i, često, tek kada iščeznu, po svetlom tragu koji je ostao iza njih mi shvatamo koliko su jači od svoje smrti. Tada je kasno da ih darujemo i da ih žalimo, ostaje samo da prihvatimo bogatstvo koje su nam ostavili.
U vremenu u kome živimo ovakve reči čine se, možda, preteranim. Međutim, takvi izuzetni ljudi postoje i ja sam ih sretala. Oni su kao oaze svetlosti, kao čiste i jasne poljane na kojima svako može naći onu neophodnu meru spokojstva nužnu da se življenje ne pretvori u lutanje. Posmatrati svet, čitati knjige, naslove s prvih stranica novina, i misliti šta ovaj ili onaj čovek koga poštujemo, čiju misao volimo, o tome kaže. Ne biti sam u nespokojstvu i brizi, u razočaranju, u svim tim protivurečnostima koje se oko nas stežu kao ledeni obruč. Ništa se ne može graditi bez poverenja: ni ljubav ni prijateljstvo, niti bilo kakvo delo zajednice; poverenje je ona gvozdena konstrukcija koja telu građevine omogućava stamenost i život. To poverenje ne živi ni u pticama ni u bilju, čovek je njegov bujni ili usahli izvor. Eto, jedino zato idem stopama čoveka, vreme mi je pokazalo da put nije pogrešan. Htela bih jednom da ih sve saberem i opišem, one viđene i značajne, i one, po merilu sveta, sasvim beznačajne; tako bi se moglo dokazati da svet u kome smo živeli nije bio lišen bogatstva i zračenja, ako su se ona želela i htela otkriti.“